Ništa se ne događa dok se nešto ne pokrene. Ima jedna situacija koja me mnogo zabavlja ovih dana. Avantura moje knjige kao virtuelnog bestselera i zabranjene vockice. Totalno slatko.

Naime, od kada sam rešila da  život koncipiram po sopstvenim parametrima, bez onog who fucks you defines you, svako malo, čak i sa ove istorijske distance, reklo bi se ( jer istorija je proisla nedelja a ne ono što je blo pre 5 ili deset godina) bi neko da mi skrene pažnju. Najblaže rečeno.

Sve je bilo dogovoreno. Izlazimo za sajam, press materijali, finalne lekture, marketinški planovi, dogovori sa potencijalnim  partnerima ( naravno da je najzgodniji bio Telenor i Bežični Internet, pa knjiga i govori about Wireless Love ). Dođe sajam, mene nema na sajmu, a Lokica, glavni investitor i predsednik se ne javlja.  Nije se ni urednica ( Duška Jovanić) neko vreme javljala, no s njom sam se na kraju i čula ne bi li dobila objašnjenje šta se, bre, ovde, dešava? A sad nezvanično objašnjenje, Loka je tražio da čita knjigu, što je u redu, ali ga je sadržaj uznemirio. Ne znam da li je tačno, ali mi je zabavno da prepričavam: Super je u početku, kao Sex i Grad ( oh, brother, dobro u redu) ali posle ona  ( valjda glavna junakinja) postaje ogorčena... So, zar nisam i rekla da je bittersweet simfonija sa happy endom? Kad rane zarastu, ostanu ožiljci. Real life, confusion state, what is fake and what is real, naravno realnost osobe koja piše, ništa neobično. Ništo što već nismo sretali u literaturi. Mislim, ko čita knjige...ili što nismo gledali u filmovima, ko više voli vizuelno izražavanje. Bilo kako bilo, štampanje knjige je stopirano i knjiga se nije pojavila na sajmu. Objašnjenje za mene ili za javnost nije postojalo uopšte, osim što mi je u nekom trenutku stigao slatki dopis Da nisu trenutno u stanju da objave moju knjigu. Totalno ok, ako išta razumem, razumem ljudski strah, ali on postoji samo u glavama ljudi. Realno, ne postoji. Tu je naravno i krizna situacija kao dežurno opravdanje, fakat, možda nemaju ni para.

Mind is a terrible neighborhood. Naravno, odmah stižu i kuloarske priče, odakle nego sa b92 da je zapravo moj bivši muž zaslužan za sve to jer on sad ima ženu i dete na putu a ta knjiga govori o njemu. Iskreno, ja u to nešto ne verujem, prvo knjiga nije o njemu, ja sam maštovita osoba i stošta umem da izmislim inspirisana realnim događajima ( naravno, to je moja realnost). Njega sirotog uvek za sve optužuju na B92, šta god da se desilo Čalija je kriv, valjda im dobro dođe kao dežurni krivac, onda niko drugi ne snosi odgovornost za svoje postupke. Drugo, zašto bi neko ko je srećan u svom braku i čeka svoj bundle of joy uopšte i razmišljao šta radi njegova bivša sa kojom nije ni u kakvom kontaktu? Razmislite, još jednom. Zašto bi srećan čovek to radio?

Do juče nisam ni čula ni znala šta se uopšte dešava u njegovom životu, ali od koktela povodom predstave zvane vencanje, ne izlazi mi iz vidokruga. Who let the dogs out? Jesam rekla lepo svoje sudbonosno ne, pre dve godine. Malo sam bila besna, više tužna  ( u šta ulupah onolike godine) ali onda oprostiš i sebi i drugima, naučiš lekciju, poželiš sve najbolje, Dobar je on  čovek, deep down inside, ali mi nismo želeli iste stvari. I sad ispada da sam ja jedina osoba koja se istinski raduje zbog njega. Uvek se radujem kad neko ostvari ono što je želeo. To je divno i doprinosi opštem dobru. Manje nasilja, nervoze, stresa... mi i ne shvatamo koliko smo odgovorni za sve što se oko nas dešava. Promeniš sebe, promeni se sve oko tebe.

On je želeo ženu i dete, ja sam želela da pronađem sebe. I da stvaram. Mene to čini živom i sretnom. Svaka kreacija dolazi iz srca ili stomaka ( dve bitne čakre), samo što ja kreiram drugačije i više se ložim na pisanje, pravljenje svojih radova ( u, imam neke novitete) nego na brak, prezime, statusne simbole i decu. Prosto, sad je tako, možda ću sledeće godine poželeti nešto drugo za Božić.  Jedan BMW. iliti be my wife. I bundu od nerca,  ... :) Dobro, ovo je stvarno smešno but hell, you never know!
Deca su divna, gift from God, ali ja nisam mogla protiv sebe. Moje unutrašnje dete želi da se igra. Treba čovek da bude iskren prema sebi, to što žele drugi je ono što oni žele. I to je sasvim u redu.
Najteži deo je da provališ šta ti, zapravo želiš.
Ali je  u mom slučaju, još i zabavan.
Volim i da zapišem ponešto o tome.

I znam da su svi očekivali da nešto napišem na tu temu, ali mi sve te priče bivših, sadašnjih i zajedničkih prijatelja nisu baš bajno zvučale. Ili se bave ogovaranjem ili poltronisanjem, što je opet tužno. Te evo malo zadovoljstva i za publiku. Da ne bude da se samo ja zadovoljavam ovde :)

There is pleasure in giving pleasure.

A što se knjige tiče, pa ako je toliko problematična i traumatična, nekome predstavlja opasnost ili se plaši da se ne mozda-eventualno ne zameri ( ilija čvorović i dalje živi među nama :), ili sumnja uopšte u njenu vrednost, kako god, ne moram ni da je objavim. Let it go.  Ja u sebe ne sumnjam više, ona će naći već svoj put. Pisala sam je zbog sebe, ne zbog drugih. It’s all about the journey, not destination.

Ali ja imam dve karte za sold out koncert Michael Buble-a u maju sledeće godine u Londonu. E, to sam želela. Moj pratilac na koncertu će imati težak zadatak, moraće da me sluša kako pevam :)

Dan je žalosti, bezveze da puštam vesele pesme.
Bože, ovaj Maxwell i njegov glas....
i ovu pesmu puštam svaki put kad se preispitujem.
Da vidimo kad Maxwell ima koncerte i gde? Nikad se ne zna. Možda okupim sve moje omiljene momke sa božanstvenim glasovima na jednom mestu,